Starim zanatom do preduzetnice

Ne bih dužila sa predstavljanjem, ali ipak imam potrebu da napišem nekoliko redova, tek da znate ko stoji iza ovih reči i vezenih dela.

Moje uobičajeno predstavljanje bi bilo – zovem se Branislava, po profesiji sam diplomirani pravnik, a po zanimanju vezilja. Majka sam dvoje male dece, supruga sam, preduzetnica i buntovnica.

Pošto sam iz pravne službe izašla pre nešto više od četiri godine danas se radije predstavljam kao  inovator u sferi ručnog rada, motivator hendmejderima i svakako realizator ideja koje mnogima zvuče nestvarno. Dakle ja sam Vezionarka i drago mi je da ste na mom sajtu!

Izradom vezenog ultrazvuka bebe, koji već tri godine odoleva plagijatorima, verovatno zato što i nije baš tako jednostavan za kopiranje, počela sam da se bavim nakon životne borbe mog sina. Moj Aleksa se rodio sa retkim krvnim poremećajem, no o tome će reči biti neki drugi put. Tokom te njegove borbe za život, ultrazvuk je bio jedina slika koju sam imala u telefonu i zaklela sam se sebi i Bogu da ću je čuvati kao najvredniju fotografiju, šta god da se mom dečaku bude desilo. Šest meseci nakon svega i taj ultrazvuk je postao vez, te se sa mojim prvim detetom, kao sa i mojim prvim umećem vezenja ovako nečeg možete upoznati na priloženoj fatografiji tekstu.

Elem, kao mlada mama nisam imala snage , a ni volje, ni želje da se vratim u državnu firmu i svakog meseca da molim za slobodan dan kako bih sina vodila na redovnu kontrolu. Odlučila sam i to baš u vreme pandemije korana virusa, da sa detetom od tek nekoliko meseci, uzmem iglu u ruke i počnem da vezem svoju, ali i istoriju ovog brenda. Možda ćete zaključiti da sam malo šašava i nerealna, jer se  usuđujem da već sada, nakon samo tri godine postojanja Vezionarke, predviđam veliki uspeh i dugu istoriju brenda. 

Sada kada ste me malo bolje upoznali, želim vam približiti zanat vezenja i predočiti zašto sam baš ovu tehniku odabrala za ove svoje ideje i motive, kao i šta sve sa njom inače možete dobiti.

Iskreno, vezenje, kao ni većini uostalom, nije mi urođenim talentom predodređeno. Nisam vezla od malena, ali jesam uvek nešto stvarala rukama. Tek kao tinejdžerku me je baka, pošto sam odrasla na selu, naučila da držim iglu i da lagano i suptilno provlačim konac kroz platno, stvarajući tako lepe slike. Likovno, kao predmet u školi, mi nije išlo za rukom, nisam ni najbolje slagala boje, što jeste razlog zašto su mi crno beli radovi rano postali i ostali omiljeni, to se može i primetiti po mom trenutnom stilu. 

Tako nekako sam i ja, vezenjem prvog ultrazvuka bebe, poželela svom detetu  da ostavim uspomenu naše zajedničke prošlosti pune borbe, ali i da prenesem delove tradicije. Da sačuvam prvu 2D sliku iz mog stomaka, kao deo istorije razvoja tehnologije , ali i da mu ostavim deo duše, onaj koji će da ga čuva i kad mene jednog dana ne bude bilo. Ima li šta lepše i vrednije od onoga što majka za svoje čedo napravi?

Vezenjem obezbeđujem da svako to delo dobije dugovečnost, jer papir izbledi, a digitalni format se lako klikom izbriše. Platno i konac garantuju nepromenjenost dugi niz godina. Ujedno doprinosim da se očuva ova veština, ali i omogućavam sebi da kretivnost izrazim kroz meni svojstven način, jedinstvenim ručnim radom. Od alata ne treba ništa specijalno – igla, konac, tkanina i drveni ram (đerđef). Sve zajedno košta kao jedna porcija sladoleda.  Ovo je zanat koji nije skup, ali je vredan.

Sada mogu slobodno da se pohvalim da sam papir i olovku zamenila iglom i platnom, jer sve što neko napiše ja mogu da izvezem, a sve što neko zamisli, koncem da nacrtam…na posletku ono najvažnije- da sve što moja duša želi, rukama stvorim.

Eto tako… Upoznali ste Vezionarku.

Vezem vam rado nove radove, ali i nove blogove uskoro!

B.