Većina kada čuje za vez i vezenje verovatno pomisli na bakine vezene stolnjake ili zidne goblene koji sada negde skupljaju prašinu. Ukoliko se sagledaju istorijsko kulturni okviri i uslovi pod kojima su ti radovi nastajali, dolazimo do potvrde da je vez oduvek bio više od običnih predmeta stvorenih rukom. Bio je obavezan zanat koji je znala svaka domaćica u 19. veku, ali i ranije. Danas predstavlja retko zanimanje. Uglavnom je hobi ženama koje svesno takvim radovima čuvaju tradiciju.
Vremenom je zanat zamenila tehnologija, ali i moda današnjice.
Ipak, vezilje koje i dalje čuvaju od zaborava ovaj zanat uspele su da staro umeće pretoče u moderan izgled koji odoleva vremenu.
Bez veza miraz nije bio potpun
U našoj kulturi se ručnim vezom merila spretnost devojke koja je vezla svoj miraz neophodan za udaju. Miraz je označavao imovinu koju mlada dobije od svojih roditelja i koju unosi u brak. Imovina u tadašnje vreme nije označavala nekretninu, nego vredne stvari iz porodičnog doma. Zato su posteljine od uštirkanog belog platna bile ponos svake domaćice, a ako sadrže i ručni vez značilo je još veću vrednost i spretnost žene. Jednu takvu jastučnicu od svoje bake posebno čuvam i volim, a nije izostao ni stolnjak, kao ni prabakine sestre jastučnica koja je posle više od 100 godina malo požutela, ali je vez ostao nepromenjen.
Vezom su se ukrašavale haljine, košulje, miljei za kredence i drugi predmeti.
U doba bez tehnologije i mašina, kada su i muškarci i žene koristili ruke i fizičku snagu za obrađivanje zemlje i prehranjivanje svoje porodice, vez se koristio kao metoda za opuštanje, druženje i zanimaciju. A često su žene vezom pravile amajliju svom muškarcu koji je napuštao ognjište pri odlasku u boj.
Nedavno sam u Narodnom muzeju Kikinde prisustvovala izložbi zmijanskog veza koji je uvršćen na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa i predstavlja posebnu tehniku ukrašavanja odeće karakterističnu za područje Zmijanja (Bosna i Hercegovina).
Gledajući vezene detalje na venčanicama, košuljama, minđušama, dugmadima i maramama iz 19. veka koji su urađeni tamnoplavim koncem na beloj tkanini, uvidela sam da se on ustvari i danas koristi, ali na malo drugačiji način.
Tehnika pokrstice koja predstavlja izuzetno sitan i ujednačen bod, zahteva mnogo vremena za izradu, tako da su devojke mesecima spremale i ukrašavale svoje venčanice.
Srpski mladenci koji poštuju tradiciju i u manastiru stupaju u svetu tajnu venčanja, uglavnom na sebi nose bele košulje i haljine vezene srpskim oznakama, ali tako urađene da ih mogu i kasnije koristiti tj. nositi. Ostaje nedoumica da li ih sami vezu ili angažuju vezilju za taj poseban dan. Šta vi mislite?
Iako su ovakvi slučajevi retki, vez se danas znatno više koristi na modnim dodacima i odevnim komadima široke rasprostranjenosti. Takav vez je uglavnom načinjen mašinski, taj način je znatno pristupačniji, jeftiniji, slabijeg kvaliteta, ali brži za izradu od ručnog veza i zbog tehnologije izrade je znato ograničeniji nego vez rukom.
Kao vlasnik malog biznisa koji se bavi vezenjem, u nastavku teksta ću veći akcenat staviti na ručni vez i modu.
Mašinski ili ručni vez – da li ih razlikujete?
Vez koji se prodaje u buticima, prodavnicama razne robe i tržnim centrima je verovato mašinski vez koji na prvi pogled izgleda savršeno. I jeste, jer mašina uradi ono za šta je programirana. Mašnski vez je ujednačen, urađen sa jednom niti konca, uglavnom jednom tehnikom i identičan je na svim stvarima, dok je svaki ručni vez drugačiji. Ručni vez se radi koncem koji sadrži od 1 do 6 upletenih niti, a realističan izgled motiva se dobija kombinacijom različitih tenika vezenja.
Sada možda možete zaključiti koji je vez načijen mašinom, a koji ljudskom rukom.
Vezilje danas koriste svoje umeće da ukrase beretke, patike, košulje, minđuše, kožne proizvode i mnoge druge odevne predmete. Ne postoje ograničenja u izradi, osim neznanja. Zato se svakim novim delom vezilja usavršava i svoj zanat obogaćuje iskustvom što doprinosi njenoj vrednosti, ali i samoj ceni proizvoda.
Mašinskim vezom se brzo i lako načine jednostavne vezene aplikacije/slike koje najčešće možete pronaći na odevnim komadima ili modnim dodacima za svakodnevnu upotrebu i njihova cena uglavnom nije visoka. Ipak, ručno vezeni predmeti su znatno skuplji zbod dužeg vremena izrade, unikatnosti i veštine koju poseduje vezilja koja osmišljenu skicu, motiv ili sliku kombinacijom raznih tehnika pretvara u umetničko delo na određenoj podlozi.
Mašinski vez se koristi za serijsku proizvodnju predmeta, dok se ručni vez koristi za izradu pojedinačnih komada. Zato posedovanjem ručno vezenih stvari postajete vlasnik jedan od milion, a ne jedan u milion.
Poznati dizajneri i vezene kolekcije
Neki od najpoznatijih modnih kreatora su koketirali vezom na svojim kolekcijama i reklo bi se da im je uspevalo da fasciniraju pasionirane sledbenike visoke mode – Gucci, Dior, Alberta Ferreti i njihove vezene kolekcije primer su ovog atraktivnog spoja starog zanata i novih trendova.
Jedna takva Gucci vezena jakna mi je posebno privukla pažnju. Izgleda mi staromodno, a toliko moderno, da ne mogu proceniti da li bih je nosila ili ne.
No, to sada nije ni bitno.
Preuzeto sa Gucci.com
Ono što mi se sviđa jesu vezeni detalji koji izgledaju realistično, da mogu osetiti miris ruže i teksturu latice. Ovako prikazani detalji su znak da je u pitanju ručni vez.
Da li biste nosili ovakvu jaku i mislite li da je može načiniti jedna vezija iz naroda?
Definitivno smatram da se ovakve stvari mogu napraviti i bez posebnog brenda, ali je potrebno znanje i veština vezenja.
Zemlja koja je napoznatija po vezenju je svakako Kina čija kultura poznaje vezene detalje još iz 3. veka pre nove ere, dok su najskuplji vezeni komadi nastali u Indiji, Bangladešu i Pakistanu gde su se oduvek zlatnim i srebrnim nitima vezle venčanice i drugi vredni odevni premeti.
Nije čudno što je Dior svoju kolekciju sa vezenim detaljima, prethodne godinu predstavio baš u Mumbaju (Indija). Indijski način ukrašavanja odeće je zadivljujuć, a više pogledaj na ovde.
Fotografija: Sahil Behal. Preuzeto sa Vouge.com.
Inspirisana poznatima dizajnerima i velikanima današnje mode, poželala sam da se oprobam u toj sferi. Osmislila sam prvu kolekciju košulja sa dizajniranim i ručno vezenim motivima, a sve sa nadom da se vez odeće vrati u našu kulturu, modu i običaj.
Unikat nema duplikat
Kreativnost nema granice, a svaki rukotvorac će dati svoj maksimum da ideju pretoči u delo i obogati ga svojom emocijom dajući mu i deo sebe.
Sve navedeno daje nadu da ovaj stari zanat neće izumreti, nego da će još dugo živeti negujući tradiciju i ljubav prema rukotvornoj umetnosti. To jeste ljubav, utkana kroz šarene niti konca.
Ako si kroz ove pisane reči razumela vrednost i značaj ručno vezenih stvari, onda oplemeni svoj ormar komadima odeće čija će posebnost vremenom rasti i koji neće izaći iz mode.
Dok ne postanem poznati dizajner, moje ručno vezene košulje možeš pronaći samo u Srbiji, u mom ateljeu, tačnije internet prodavnici.
Uživala sam čitajući sada znatno bolje i lakše pravim razliku izmedju mašinskog i ručnog veza, a posebno shvatam i cenim ručni rad. Samo napred…